KAKO IZGLEDA?

Malo dete ima spontane emocionalne reakcije na razne pojave, situacije i događaje, ne razume ih u potpunosti i ne vlada jezikom dovoljno da bi moglo da pretoči svoje neposredno iskustvo u reči. Ono što dete doživljava kada ga obuzme neka jaka emocija može se opisati kao zbrka različitih utisaka, telesnih senzacija i poriva, kao da ga je obuzela neka zver. Tada emocija upravlja njegovim ponašanjem. Prvi korak ka samoregulaciji je prepoznavanje i imenovanje „zveri”. Kada naučite dete koje reči označavaju pojedina osećanja dajete mu alat za osvešćivanje emocionalnih doživljaja. Ubuduće kada dete bude imalo neku emociju možda će se setiti njenog imena, a možda će je ispoljiti kroz govor tako što će vama ili nekoj drugoj bliskoj osobi prići i kazati da je tužno, uplašeno, srećno ili nešto drugo. Verovatno se to neće dogoditi odmah. Imajte strpljenja jer je učenje samoregulacije proces koji traje.

Ne započinjite priču o osećanjima kada je dete jako uznemireno. Najbolje što možete da uradite u tim situacijama je da ostanete smireni i da budete sa detetom. Kada se dete umiri biće mnogo spremnije da prihvati razgovor i druge vrste uticaja. Koristite te prilike da budete tumač emocionalnih reakcija svog deteta tako što ćete ih imenovati i opisati za njih svojstvene pokazatelje rečima koje su primerene detetovom uzrastu. Ako je očigledan uzrok, povežite ga sa emocijom koju dete ispoljava, a ako nije jasno šta je izazvalo emociju, upitajte dete kako biste ga podstakli da osvesti uzrok osećanja. Na primer:

• Baš si se naljutio na Petra kada ti je uzeo igračku. Namršten si, obrazi i uši ti se crvene.
• Sva si se skupila kad si ugledala onog velikog psa. Oči su ti širom otvorene. Rekla bih da si se uplašila.
• Sediš sam u sobi, oči su ti pune suza. Vidim da si tužan. Da li bi mi rekao šta te je tako rastužilo?
• Imaš veliki osmeh na licu i sva treperiš. Srećna si zato što si sa svojim drugarima i igrate se, zar ne?

Pomozite detetu da tako prepozna i vaša osećanja. Imenujte emociju koju u datom trenutku doživljavate i povežite je sa njenim uzrokom. Na primer: „Baš sam ljut na tvoju stariju sestru. Opet nije uradila domaći. Osećam da su mi obrazi vrući i crveni.” Propratite to odgovarajućom intonacijom, ali se potrudite da ne vičete. Setite se da ste detetu uzor i da nije svejedno kako ćete ispoljiti svoja osećanja. Svakome se po neki put otme impulsivna reakcija, ali je važno to primetiti i zaustaviti se. Na taj način detetu demonstrirate primereniji način nošenja sa jakim emocijama. S obzirom na to da je samoregulacija veština koja je važna i za decu i za roditelje, u sledećem tekstu ćemo vam preporučiti jednu igru kojom možete zajednički uvežbavati tehnike prepoznavanja i kroćenja „zverčica” zvanih emocije.